Историјат

ИСТОРИЈА РУКОМЕТНОГ КЛУБА ОБИЛИЋ (БЕОГРАД).

На Врачару, на спортским пољанама Чубуре и Црвеног Крста, увек је било много младих који су волели фудбал, захваљујући највише Фудбалском клубу Обилић, једном од најстаријих београдских фудбалских клубова. Многи од њих желели су да постану фудбалери и да једног дана заиграју са својим идолима, којима су се дивили, на неком од нових и тада велелепних београдских стадиона. Но, како нису могли сви да постану фудбалери тог нивоа, желели су да се опробају у неком другом спорту, јер су спортом и другарством били опседнути. Нова игра – рукомет, која је после Другог светског рата у Београду била у експанзији, многима се учинила као прави изазов. Тако је потенцијал за рукометни спорт на Чубури почео да расте и да се развија у ширину, па је убрзо, на иницијативу Спортског друштва Обилић, дошло до оснивања новог рукометног клуба. Иницијатива је прерасла у Рукометни клуб Обилић, који је основан марта 1957. године, а реализатори те иницијативе били су: Михајло Обрадовић (фудбалер подмлатка ФК Обилић) и Чедомир Николић (члан Управе Спортског друштва Обилић). Њима су се касније придружили Борислав Медић (голман ФК Обилић) и Бранислав Стефановић (рукометаш из РК Железничар). За првог председника клуба изабран је Живојин Ђурић, а за секретара Чедомир Николић, док су чланови Управе били: проф. Петар Јосић, проф. Бранислав Дамјановић и Паја Подобник. Први тренер клуба био је Михајло Обрадовић, један од оснивача.

Новоосновани Рукометни клуб Обилић, иако на самом почетку своје спортске историје није имао ни терен, ни опрему, ни свлачионице, дакле, готово никакве услове за тренинге и сопствени напредак, одмах по оснивању укључен је у најнижи ранг такмичења – I разред Београдске лиге. Рукометаши новог клуба тренирали су у дворишту школе ”Војислав Илић”, опрему позајмљивали од фудбалског клуба, а утакмице су играли у углу фудбалског терена, који се за сваки наступ изнова равнао и обележавао, док су голови позајмљивани из суседних школа. У таквом амбијенту, од новог рукометног клуба није се много ни очекивало, али се у њега веровало, јер је почео да израста на крилима Спортског друштва Обилић, а то је за београдске навијаче имало велико значење. Они су врло добро знали да расте нова нада, утемељена на другарству и спортском ентузијазму, која ће врло брзо постати важна карика у развоју српског рукомета.

Прву званичну утакмицу Рукометни клуб Обилић одиграо је као домаћин, 2. маја 1957. године, против Рукометног клуба Железничар, а она је завршена убедљивим поразом домаћина (22:8), који се још учио новом спорту и који је био у процесу стварања сопственог играчког и стручног кадра. За Рукометни клуб Обилић ту утакмицу играли су: Ристић, Видојковић, Парчетић, Обрадовић (3 гола), Б. Станисављевић (3 гола), Љубибратић (2 гола), Николић, Медић и Сарајлија. Иако почетак није био славан, ова генерација рукометаша била је носилац развоја клуба у следеће две деценије и дала је велики допринос развоју рукомета у Београду и националним размерама.

У првим годинама такмичења Рукометни клуб Обилић добио је свој терен, који се налазио до фудбалског терена и свлачионице, које су се налазиле иза ограде терена (у згради боксерског клуба), па је, како се и очекивало, веома брзо прерастао најнижи ранг такмичења и постао члан лиге Београдског подсавеза. У новом друштву, у првој такмичарској сезони, заузео је шесто место на табели (од десет клубова) и имао велике амбиције у блиској будућности. Поред играча из прве генерације, коју је прославио Михајло Обрадовић, најбољи стрелац клуба, за рукометне „плаво-беле“ играли су и: Козловић, Стојановић, Стефановић, Крсмановић, Јосиповић, Колаковић, Т. Станисављевић, Ђорђевић, Азиновић, Ивановић и Владимир Јапунџа, који је, прешавши у РК Црвена звезда, постао државни репрезентативац. Године 1959, када је за новог председника клуба изабран Петар Јосић, формирана је јуниорска екипа, која је била окосница за просперитет клуба у наредном периоду.

Након скоро две године, када је већина перспективних чланова јуниорског тима била спремна да се прикључи сениорском тиму, извршена је смена генерација у клубу. Нова генерација одмах је показала своје квалитете, па је Рукометни клуб Обилић веома брзо подигао свој рејтинг на виши ниво и постао трећи по вредности у Београду, иза РК Црвена звезда и РК Партизан. А када је за председника клуба изабран Коста Познановић (1963), формирана је и квалитетна управа. Истовремено, клуб је добио и свој нови терен, који се налазио на Монополу, уз Спортски центар ”Врачар”, на локацији око које су живели готово сви играчи, што је значајно утицало и на повећање броја верних навијача (Рукометни клуб Обилић гледало је тада и до 500 гледалаца, што је за оно време било више него пожељно). Дакле, у периоду од 1961. до 1965. године, коначно су били створени добри услови за рукометну игру, што се одразило и на резултате клуба. У три узастопне године РК Обилић освајао је прва места у три ранга такмичења: у сезони 1961/62. године био је првак Београдског подсавеза (без пораза), у сезони 1962/63. године првак Београдске зоне, а у сезони 1963/64. године првак Српске лиге групе ”Север”. У сезони 1964/65. године РК Обилић био је члан јединствене Српске лиге (Србија, Војводина, Косово) и освајач Купа Београда. Коначно, генерација у којој су играли: чувени Селец, Божић, Алексијевић, Караклајић, Кордић, М. Стоиљковић, Лунгуловић, Михајловић, Радосављевић, Стојичевић, Станисављевић, Медић, Шокчић, Крављанац, Суботић, била је пред вратима Прве савезне лиге и пред остварењем сна.

Но, сан се ипак није остварио, а то неостварење сна било је честа појава у свим кубовима Спортског друштва Обилић. Већина играча првог сениорског тима отишла је у Југословенску народну армију, заједно са тренером Обрадовићем, па клуб није могао да изврши адекватну смену генерације, иако је тада имао и јуниорску и пионирску екипу (преко 120 такмичара, заједно са сениорскм женском екипом, коју је тренирао Бранислав Стефановић). Било је играча али није било искуства, преко потребног за играње у једној јакој лиги. Настала је стагнација нове генерације, коју је пратила криза у резултатима, па је клуб, у такмичарској сезони 1964/65. године, био пред испадањем из јединствене Српске лиге. Међутим, на спортску рукометну сцену ступила је спортска срећа, па је Рукометни клуб Обилић остао у лиги, захваљујући пре свега Рукометном клубу Вождовачки, који се расформирао, интегрисао са врачарским клубом и омогућио му да задржи његов пласман на табели. У следећој сезони, која је одиграна 1965/66. године, РК Обилић је пребродио кризу и у конкуренцији 12 клубова заузео седмо место на табели, са 20 освојених бодова. Исте године, у Купу Југославије, клуб се пласирао међу осам најбољих (изгубио је у четвртфиналу од РК Црвена звезда са 17:13, пред тада рекордних 500 гледалаца).

У наредној сезони јединствене Српске лиге, 1966/67. године, циљ клуба са Врачара био је да освоји прво место и пређе у виши ранг такмичења. Ради остварења тог циља у клуб су дошли као појачање играчи из РК Партизан – Томаш, Чех, Дилић, М. Топалов, али, после одиграног првог дела првенства и освојеног првог места у Зимском првенству Београда (у конкуренцији прволигаша – Црвене звезде, Партизана и Динама из Панчева), они су се вратили у свој матични клуб. Но, без обзира на њихов повратак, рукометни „плаво-бели“ играли су добро и у наставку првенства, па су на крају сезоне заузели високо пето место, са 25 освојених бодова.

У то време, поред успешних сениора, у РК Обилић и даље је негована, и то веома успешно, традиција јуниорског рукомета, због чега су у клубу одлучили да организују Прво јуниорско републичко првенство Србије. На том такмичењу јуниори са Врачара заузели су треће место, а млади и полетни В. Симић, П. Топалов, Р. Љубишић и М. Тодоровић изабрани су најпре у селекцију Србије, а потом и у јуниорску рукометну репрезентацију Југославије. Њихово учешће у државној селекцији дало је велики допринос афирмацији РК Обилић, али и ветар у леђа сениорском тиму, који је и у трећој сезони заредом, 1967/68. године, заузео висок пласман на табели – четврто место. Сви су веровали, а нарочито верни навијачи, да овај успех представља почетак озбиљне борбе за виши ранг, међутим, овај успех био је почетак нове кризе у клубу – кризе која је, из сезоне у сезону, враћала клуб у ниже рангове и чак претила његовом гашењу.

Најпре су из клуба почели да одлазе најбољи играчи, у Црвену звезду, Партизан и Динамо из Панчева, а потом је отишао и тренер Михајло Обрадовић. Истовремено, одлука Спортског центра ”Врачар” да клубу забрани употребу терена, деловала је на кризу клуба као гром из ведрог неба. Коначно, 1970. године отишао је и председник Коста Познановић, а на његово место, 1971. године, дошао је Борислав Медић. Како нови тренер – Бранислав Стефановић, није успео да одржи квалитет рада на претходном нивоу, у години доласка новог председника РК Обилић сишао је до Београдске зоне, а и ту му је претила опасност да испадне и да се врати у Београдску лигу I разреда – у лигу одакле је почео. И не само да се врати на стартни положај, него и да се угаси, јер на куп утакмицу против РК ”Нови Београд” дошли су само голман и три играча (Алексијевић, Стефановић, Крављанац и Б. Стефановић).

Али, вредни и неуморни ентузијасти клуба, на челу са председником Бориславом Медићем и тренером Михајлом Обрадовићем, који се вратио ”у своје гнездо” из ОРК Београд, поново су, по добро испробаном рецепту, кренули из почетка. Опет су успоставили сарадњу са Спортским центром ”Врачар”, а онда су, у току зимског распуста, уз сагласност основних школа, организовали турнир пионира под називом ”Олимпијско злато”. Идеја је била јединствена и имала је двојаки циљ: први, да подстакне државну репрезентацију да освоји прву златну медаљу у рукомету на Олимпијади у Минхену 1972. године (што се и остварило) и други, да одабере најбољих 30 пионира са којима ће клуб стварати нову генерацију. Када је идеја реализована, часопис Handballvoshe, најпознатији светски рукометни часопис, посветио је целу страну изразима дивљења овој идеји и одавању признања за организацију турнира, док је Политика објавила наслов Обилић рукометни феникс, којим је на прави начин окарактерисала живот и рад клуба, његово уздизање и његове падове у низу ових година.

Но, како јуниорски рукометни спорт у Београду и Србији није био такмичарски развијен, такође на иницијативу РК Обилић формирана је редовна јуниорска лига. У години Олимпијаде у Минхену, на првом државном првенству у Сарајеву, јуниори клуба са Врачара, као представници Србије, заузели су седмо место, а наредне, 1973. године, на државном првенству у Панчеву, пето. Како 1974. године нису постали републички прваци (из разлога који немају много везе са спортом), јуниори са Врачара нису учествовали на следећем државном првенству. Али, када је дошао прави тренутак да једна генерација покаже своје квалитете, у конкуренцији 32 екипе из Србије, јуниори РК Обилић заузели су прво место и ушли у финални турнир републичких првака, да се боре за титулу државног првака. У незаборавним такмичарским сусретима, који су остали дубоко у сећању свих поштовалаца рукомета, јуниори РК Обилић били су носиоци изванредне рукометне игре. Пошто су убедљивим резултатом победили све противнике, дошли су до финала. А финале, против РК Цеље, играли су у Ријеци, јануара 1976. године, победили (24:21) и донели Београду и Србији прву јуниорску титулу државног првака у рукомету. Титулу за памћење освојили су: Младен Лаковић, Драган Михајловић, Јовица Цветковић, Светислав Мемедовић, Слободан Попић, Драган Миљуш, Петар Стојановић, Алекса Мемедовић, Радослав Станисављевић, Раде Војводић, Марко Матијаш, Раде Јовановић, Жељко Павловић и Мирослав Савић.

Резултати јуниорског тима били су део плана за године које су долазиле – за године поновног процвата сениорске екипе. Полет младих пробудио је и ”ветеране”, који су, заједно са младима, успели да одрже клуб у Београдској зони. И не само да га одрже, већ и да га уведу, додуше и уз помоћ нове реорганизације такмичења, у виши ранг. У то време, РК Обилић, у коме је играо најјачи састав од оснивања, предвођен тренерима Љ. Стаменковићем и М. Обрадовићем, имао је метеорски успех, а круна тог успеха била је улазак у Другу савезну лигу, група ”Исток” (Србија, Војводина, Косово) и то само након две сезоне.

У Другој савезној лиги, у првој такмичарској сезони и у врло јакој конкуренцији (Металопластика, Борац, Млади радник), РК Обилић био је у средини табеле, на седмом месту, али са генерацијом играча која је била моћна да постигне жељени циљ и уведе клуб у Прву савезну лигу. Међутим, материјални услови у клубу били су испод вредности играча и стручног рада, па су те околности довеле и до највеће сеобе играча. Јула 1976. године у РК Црвена звезда отишло је осам играча (Макарић, Додић, Младеновић, Беатовић, Гардашевић, Лаковић, Михајловић, Мемедовић), а колика је била њихова вредност говори и чињеница да су они били база успеха РК Црвена звезда (најбољи играч ове генерације Драгутин Макарић одласком у РК Црвена звезда постао је капитен клуба и државни репрезентативац). Одласком ових играча дошло је до резултатског неуспеха, па је РК Обилић, већ у следећој сезони, изгубио статус друголигаша и преселио се у Међурепубличку лигу.

Стручно руководство одмах је почело да тражи решење које ће клуб извести из тренутне кризе и вратити га на пут који води у друштво најбољих. Већ у сезони 1978/79. године РК Обилић појачала су четири играча, који су, уз пар старијих играча и три-четири јуниора, чинили једну солидну екипу, спремну да игра леп рукомет и да се поново бори за остварење сна. Та екипа одиграла је доста добро наредна такмичења и борила се за сам врх табеле, али увек јој је мало недостајало да се поново пласира у Другу савезну лигу.

У такво такмичарско расположење дошла је и 1982. година – година 25. рођендана клуба, а на тој прослави сусреле су се све генерације РК Обилић, од оснивања до тада. Слика тог догађаја била је веома импресивна. Иако у различитим годинама, сви су били јединствени у васпитању, другарству, поштовању и љубави према рукометном спорту, сви су били као једна породица која воли свој дом и жели да га часно брани. Михајло Обрадовић, тренер и учитељ свих генерација, у свом поздравном говору тада је рекао: ”Другарство из школе и улице пренели смо на рукометни терен. Тренирали смо као велики клуб са малим условима. Обилић је школа и расадник талената београдског рукомета, школа рада и живота и синоним другарства. Дао је играче, стручњаке, спортске раднике и корисне чланове наше заједнице. Стварао је за себе, стварао је за друге и дао је огроман допринос квалитету београдског, српског и југословенског рукомета. Као тапија на ове речи остаје списак играча, који су поникли у РК Обилић, а касније наступали за прволигашке клубове, били омладински и сениорски државни репрезентативци”. И не само то. Многи од њих били су високи интелектуалци (инжењери, лекари и други), који су у оквиру личног занимања такође дали огроман допринос друштву у коме су рођени. Сениорски државни репрезентативци били су: Владимир Јапунџа, Добривоје Селец, Спасоје Бакрачевски, Петрит Фејзула, Драгутин Макарић и Младен Лаковић, а за јуниорску репрезентацију играли су: Младен Даковић, Љубомир Покрајац, Звонимир Рот, Војислав Симић, Петар Топалов, Миодраг Тодоровић, Радомир Љубичић, Јовица Цветковић, Горан Миладиновић и Драган Михајловић. Поред њих, у клубовима Прве савезне лиге наступали су: Драган Станић, Милан Томаш, Славољуб Чех, Милан Топалов, Никола Додић, Драган Вукмирица, Мирко Михаљинац, Рајко Гардашевић, Светислав Мемедовић, Рајко Беатовић, Иван Шопаловић, Градимир Глигорин и Дејан Ђорђевић.

Неколико година после 25. рођендана, у РК Обилић опет је дошло до великог осипања сениорске екипе и слабог рада јуниорске школе, тако да је клуб остао скоро без играча и без шансе да досања свој велики сан. Екипа је попуњавана играчима из мањих клубова или јуниорима из РК Црвена звезда, а то није било довољно да клуб очува свој статус у Међурепубличкој лиги, па је сишао у нижи ранг такмичења. Али, веома брзо клуб је био консолидован. Нова сениорска екипа формирана је од неколико старијих играча раније екипе, међу којима су били Макарић и Луковић, као и од неколико јуниора из РК Партизан. Та нова екипа наступала је под новим именом: РК Обилић SAХ-MG и успела је да се врати у Међурепубличку лигу, у којој је, у сезони 1990/91. године, освојила прво место и пласирала се у Другу савезну лигу. Тих година велики удео у раду и напретку клуба имали су његови председници: Милан Вељковић (1989), Душан Бошковић (1990) и Душан Ћурувија (1991).

У сезони 1991/92. године, клуб са Врачара, појачан са неколико јуниора из РК Црвена звезда, поново је играо одличан рукомет и налазио се на корак од уласка у Прву лигу (завршио је сезону као другопласирани, а у Прву лигу отишао је ривал из комшилука – РК Синђелић).

Али, у наредној сезони, 1992/93. године, као по неписаном правилу, клуб се опет нашао у кризи и сезону завршио на једанаестом месту. Успони и падови клуба, углавном због материјалних разлога, постали су његова егзистенцијална карактеристика. И не само његова, већ и свих клубова који су били у саставу Спортског друштва Обилић. Јер, таква су времена била, сама земља пролазила је кроз сличне економске успоне и падове, кроз међурепубличку сецесију и злогласне санкције Уједињених нација, које нису заобишле ни спорт.

У следећој сезони, 1993/94. године, РК Обилић, пркосећи свему што се надвило над Србијом, поново је имао одличан тим и поново је водио борбу за прво место, али је сезону завршио као трећепласирани на табели. Но, како је због кризе са Словенијом и Хрватском дошло до неминовне реорганизације свих лига, овакав пласман омогућио је клубу улазак у Прву лигу, а то је, иако на административан начин, ипак било остварење сна. Рукометни клуб Обилић, на чије је чело те године дошао чувени Милан Цревар, био је стабилан прволигаш, пласиран у средини табеле, који је играо леп и брз рукомет, базиран на контранападу. Све до почетка трећег миленијума, клупске боје бранили су: Станковић, Ђорђевић, Митровић, Ћерамилац, М. Станковић, К. Марковић, Савић, Банковић, Попадић, А. Павловић, Радојевић, А. Марковић, Бутулија, Тодоровић, Радојичић, Трајковић, Радосављевић, Хаџиабдић, Јеремић, Милојевић, Милошевић, Станисављевић, Петковић, Н. Марковић, Урошевић, Сладић, Живановић, Станков, В. Урошевић, Боиновић, Бабовић, Михајловски, Максимовић, Сворцан, Симић, Петровић, Алексић и С. Симић.

После 2000. године сениорска екипа РК Обилић имала је такав квалитет да је могла са лакоћом да победи све противнике на првенству Републике Србије. Али, није. У сезони 2000/01. године била је на једанаестом месту, у следећој на деветом, а у сезони 2002/03. године на четвртом месту. Тек у сезони 2003/04. године сениорски тим клуба играо је на високом нивоу, заузео прво место на првенству Републике Србије и пласирао се у Прву савезну лигу (Србија и Црна Гора), што је у историји клуба био највећи успех. Била је то екипа која је играла тимски, борбено, брзо и пожртвовано, са играчима који су били спремни и за више домете, једном речју, екипа којој је цео рукометни свет у Београду и Србији завидео. У тој генерацији, која је била једна од најбољих у историји Рукометног клуба Обилић, играли су: С. Симић, Шишић, Димитријевић, Зечевић, А. Марковић, Тодоровић, Софијанић, Брњас, Родић, Вуксановић, Радуловић, Милићевић, Павловић, Н. Марковић, Карић, Алексић, Обрадовић, Кнежевић, Михајловић, Шћепановић, Јовановић, Ђ. Макарић и Бабић.

Ова екипа, која је од јанура 2005. године почела да се осипа, завршила је сезону 2004/05. године као шеста на табели, са истим бројем бодова као и петопласирани РК Врбас. Међутим, због слабијег међусобног резултата, РК Обилић није постао члан Супер лиге. Једна група играча, на које се озбиљно рачунало, прешла је у друге клубове (Павловић, Михајловић, Брњас, Шћепановић, Тодоровић, Зечевић, Кнежевић, С. Симић), док је друга група престала да игра рукомет (Карић, Алексић, Јовановић, Димитријевић). Остали су само Родић, Софијанић и Бабић, па се опет, као и често пута до тада, морало кренути из почетка. РК Обилић био је већ виђен у нижем рангу такмичења, али и овога пута спасење клубу је дошло административним путем, јер је, услед проширења Прве савезне лиге (са 14 на 16 клубова), остао у њој. Но, останак у Првој савезној лиги није значио тако велику радост. После приватизације ”томболе” (на пролеће 2005. године), нестало је финансијских средстава која су добијана од спортског друштва, па је клуб једва састављао крај са крајем. Имао је само основна средства за такмичење, која су обезбеђивана од донација и помоћи Рукометног савеза Београда и Секретаријата за спорт и омладину града Београда. Али, то је било тако мало, па се цео рад клуба одвијао на чисто аматерској основи.

Све то утицало је на игру и резултате, па је клуб у сезони 2006/07. године заузео петнаесто место на табели и испао из Прве лиге. У тој сезони, предвођени тренером Јосипом Драслером, за РК Обилић су играли: Радовић, Крстић, Џолић, Чобановић, Мијић, Огњановић, Марковић, Макарић, Мирковић, Ђакић, Лабровић, Бобић, Станковић, Вујачић, Родић, Ипач, Ђукић, Д. Марковић, Стојановић, Вучић, Шмирмаул, Змијанац, Николић, Шипрага, Мицкоски, Бабић, Стошић, Бутурић и Опачић.

У сезони 2007/08. године РК Обилић играо је у Другој лиги, група ”Центар”. Иако је и даље био притиснут финансијским проблемима, али и осипањем играчког кадра, успео је да заузме шесто место на табели, док су млађи играчи, дечаци рођени 1995. године, били прваци државе. У првом делу сезоне 2008/09. године клуб је остварио незавидан резултат, а у другом делу сезоне, захваљујући промени тренера, почео је да бележи очекиване резултате и сезону завршио на шестом месту. Екипа у саставу: Стојић, Бабић, Радовић, Јокић, Крстић, Вукмировић, Јањић, Ђ. Макарић, Ђорђевић, Б. Обрадовић, Родић, Б. Макарић, Куробас, С. Станковић, С. Обрадовић, Јеремић, Вујовић, Лабровић, Павловић, Ђукић, Перишић, Пантелић, Драгањац, имала је реалне шансе да се у наредним првенствима бори за највиши пласман и врати у прволигашко друштво. Генерација млађих играча, рођена 1995. године, поново је освојила државно првенство, али управа клуба није успела да задржи ту перспективну генерацију. Рукометни клубови вишег ранга одвели су играче те генерације у своје редове.

Сениорска екипа РК Обилић дочекала је сезону 2009/10. године са нескривеном жељом да освоји пехар у Другој лиги, група ”Центар”. Истовремено, у клубу је формиран нови управни одбор: за председника је изабран Милан Мартић, декан Факултета организационих наука, а чланови су били: Милорад Лађаревић, који је у клубу обављао и друге функције (од тренера до човека који је обезбеђивао финансијска средства), Блажа Чабаркапа, Љубиша Стојиљковић, Никола Додић, Горан Војводић, Звонимир Рот и Милојко Својић, док је место секретара заузео Александар Рашковић. Полет играча, тренер Никола Павловић и нови Управни одбор допринели су стабилизацији екипе, која је заиста освојила прво место на табели Друге лиге и вратила се у прволигашко друштво. У тој екипи играли су: Перишић, Ивошевић, Ђорђевић, Крстић, Стојић, Вујовић, Обрадовић, Радовић, Макарић, Б. Макарић, Јанић, Букумировић, Лабровић, Ђурђевић, Петковић, Рудић, Алимпијевић и Петровић.

Такмичарска сезона 2010/11. године била је још једна успешна сезона РК Обилић, одиграна у изванредној координацији играча, тренера Младена Лаковића и нове Управе. Клуб са Врачара, који је имао обезбеђене нормалне услове за рад и такмичење, заузео је друго место на табели Прве лиге и остварио сан дужи од пола века – постао је члан Супер лиге Србије, а то је био највећи резултат у историји Клуба. Тај сан у јаву су претворили: Александар Стојић, Горан Радовић, Бојан Шалић, Борис Обрадовић, Милош Ђурђевић, Милош Ивошевић, Бранко Ољача, Радован Остојић, Данијел Петковић, Дарко Ђорђевић, Никола Миљаковић, Владимир Стошић, Лазар Алимпијевић, Никола Крстић, Стева Трајковић, Душан Јанић, Стефан Букумировић, Милош Јеремић, Братислав Макарић, Милан Перишић, Милан Ристић, Бранко Вујисић и Ђорђе Голубовић.
Нажалост, сениори клуба играли су само једну сезону у Супер лиги Србије, после које су се вратили у Прву лигу, група ”Центар”. Игром и понашањем достојно су представљали клуб, али им даљи статус суперлигаша нису дозволили проблеми тренерског и играчког кадра. Предвођени тренерима у јесењем делу Милорадом Милитаовићем а у пролоћеном делу Николом Марковићем сезону су одиграли: Стојић Александар, Радовић Горан, Поповић Страхиња, Шалић Бојан, Ђурђевић Милош, Букумировић Стефан, Јанић Душан, Калајановић Игор, Мирић Мирослав, Крстић Никола, Петковић Данијел, Миљаковић Никола, Опачић Петар, Ивошевић Милош, Вујовић Даворин, Голубовић Ђорђе, Живановић Дарко, Алимпијевић Лазар, Остојић Радован, Ристић Милан, Рајић Ђорђе. Ипак, ако је за утеху, у сезони 2011/12. године, РК Обилић изнедрио је првог стрелца – Милоша Ивошевића, који је, по завршетку сезоне, отишао у РК „Партизан“.

Напуштањем Супер лиге, РК Обилић напустили су, поред Милоша Ивошевића, и други играчи (Даворин Вујовић, Страхиња Поповић, Данијел Петковић, Петар Опачић, Ђорђе Голубовић, Бранко Ољача, Дарко Живановић), али Клуб је и даље добро функционисао, па је у сезони 2012/13. године заузео треће место на табели Прве лиге, група ”Центар”. Предвођени тренером Братиславом Обућином, сезону су одиграли: Никола Љубичић, Горан Радовић, Милош Ђурђевић, Радован Остојић, Никола Крстић, Никола Миљковић, Мирослав Мирић, Страхиња Ђорђевић, Владимир Станковић, Милорад Теодоровић, Милија Томашевић, Растко Аничић, Игор Калајановић, Филип Милутиновић, Јован Затезало, Ненад Биочанин, Илија Вујачић, Милан Милошевић и Игор Ђорђевић.

У такмичарској сезони 2013/14. године, РК Обилић заузео је треће место и играо је бараж за попуну Супер Б лиге али ради бројних повреда водећих играча није успе да се домогне Супер Б лиге иако је по играчком квалитету то требао да оствари. Под вођством Братислава Обућине следећи играчи су играли: Радовић Горан, Мирић Мирослав, Миљаковић Никола, Ћирић Стефан, Крстић Никола, Биочанин Ненад, Крстић Бранко, Милошевић Милан, Бабић Немања, Калајановић Игор, Теодоровић Милорад, Обрадовић Борис, Бабић Војкан, Милошевић Александар, Ћоровић Гордан, Радовић Александар, Ристић Милан.

ПРЕДСЕДНИЦИ
РУКОМЕТНОГ КЛУБА ОБИЛИЋ

1957–1958. Живојин Ђурић
1959–1963. Петар Јосић
1963–1970. Коста Познановић
1971–1977. Борислав Медић
1978–1981. Владимир Бомештар
1982–1984. Зоран Вукмирица
1985–1986. Јован Кордић
1986–1988. Владимир Хаџи-Павловић
1989. Милан Вељковић
1990. Душан Бошковић
1991. Душан Ћурувија
1992–1993.  Владимир Кошутић
1993–1994.   Зоран Максимовић
1994–2004.  Милан Цревар
2004.  Драган Вукмировић
2005–2007. Богољуб Стојанчев
2007– 2009. Добросав Јеличић
2009–2020 Милан Мартић

2020-  Стоиљковић Љубиша

СЕКРЕТАРИ
РУКОМЕТНОГ КЛУБА ОБИЛИЋ

1957–1961. Чедомир Николић
1961–1977. Борислав Медић
1978–1984. Ђорђе Карић
1985–1988. Никола Павловић
1989. Милан Вељковић
1990–1992. Милан Марковић
1992–2000. Чедомир Кезуновић
2000–2004. Слободан Милошевић
2004–2014. Александар Рашковић
2014  Никола Крстић