ОДЛАЗАК БОЕМА ВИТЕШКОГ СРЦА

Ненадано напустио је шеснаестог новембарског кишовотог четвртка животну и рукометну сцену велики ”витез” у срцу и вечити рукометни боем АЛЕКСАНДАР АЦА РАШКОВИЋ.

Како је истицао са поносом и он је, по традицији као ”Крсташ”, од гимназијских дана био усмерен у свет спорта од стране рукометне легенде Петра Ерора. Од тог тренутка Аца је себе максимално посветио овоме спорту као играч, судија, контролор и рукометни радник радећи на разним функцијама у рукометним органима, организацији или клубовима, али враћајући се увек својој првој спортској љубави ”Обилићу” и ”витезовима са Врачара” како је од милошти звао овај рукометни колектив и његове чланове. Као рукометни и клупски ”првоборац” стекао је велики број пријатеља широм ”оне” и ”ове” земље и никад му није било тешко да за рукомет уради оно што је многима било испод части да ураде. Бритког језика често није штедео ни друге ни себе, а прерано препукло срце било на услузи свакоме ко би му се за савет или помоћ обратио. Памтиће га многе генерације ”витезова” са којима је делио добро и зло, са којима је туговао када не победе и радовао као мало дете када тријумфују. Бринуо се за сваког играча исто као што је водио рачуна о својој деци Александри и Милану, из дана у дан из године у годину без изузетка, све до оласка добровољно у рукометну пензију 2014. године. Па и после тога није се смањила његова љубав према рукомету, посебно ”Обилићу”, коју је свакодневно преживљавао преко присних другара са којима је провео цео спортски живот.

Тугује породица, тугује рукометна Србија, а посебно су тужни ”витезови” што остадоше у години свога јубилеја, нашта је Аца био посебно поносан, без једног од својих најоданијих чланова. Ми који остајемо, чуваћемо те ЦОА од заборава, знајући да ћеш бити са својим ”витезовима” и даље на свакој утакмици.

Последњи испраћај ”витеза” првога реда Александра Рашковића обавиће се у понедељак 20. новембра у 16 часова на Новом гробљу у Београду.